Iščašenje akromioklavikularnog zgloba

Iščašenje akromioklavikularnog zgloba (AC zgloba), odnosno zgloba između natplećka (akromion) i ključne kosti (klavikula), označava rascep akromioklavikularnih (AC) ligamenata sa ili bez rascepa korakoklavikularnih (CC) ligamenata. Javlja se u 9% svih povreda ramenog pojasa i najčešća je kod muškaraca i sportista. Najčešće nastaje direktnim udarcem u predeo ramena ili usled pada na rame.

Akromioklavikularni zglob grade natplećak lopatice i ključna kost na njenom spoljašnjem okrajku. Između zglobnih površina nalazi se hrskavičavi disk, nalik meniskusu, koji nakon 40. godine života polako iščezava. Zglob je minimalno pokretan i u njemu se uglavnom izvode prvenstveno pokreti klizanja, dok su rotacioni pokreti minimalni. Prilikom podizanja ruke, ključna kost se rotira unazad za oko 40–50°, gde se samo 8° rotacije odvija u akromioklavikularnom zglobu usled sinhronizovanih pokreta lopatice i ključne kosti.

Statički stabilizatori zgloba su:

• zglobna kapsula,
• akromioklavikularni ligamenti (AC ligamenti – prednji, zadnji, gornji i donji) koji su odgovorni za pokrete u horizontalnoj ravni i prednje–zadnju stabilnost,
• korakoklavikularni ligamenti (CC ligamenti – trapezoidni i konoidni ligament) koji kontrolišu pokrete u vertikalnoj ravni i odgovorni su za gornje–donju stabilnost.

Dinamički stabilizatori zgloba su: 

• prednji deo deltoidnog mišića,
• trapezoidni mišić.

Dijagnostika

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkog pregleda i radiografija. Ultrazvučna dijagnostika omogućava detaljniji uvid u stanje ligamenata i okolnih mišićnih pripoja, što pomaže u klasifikaciji stepena iščašenja akromioklavikularnog zgloba. U određenim slučajevima CT skener i MRI skener mogu dati detaljniji uvid.

Klinička slika

Bol je dominantan simptom i uglavnom je koncentrisan iznad samog akromioklavikularnog zgloba, a neretko se širi u trapezoidni mišić. Kliničkim pregledom se uočava bol na dodir iznad zgloba, deformitet u predelu povređenog ramena u odnosu na zdravu stranu, nestabilnost AC zgloba (fenomen dirke – prilikom pritiska na ključnu kost ona se vraća u nivo zgloba, a potom se ponovo odiže), otežano prebacivanje povređene ruke preko suprotnog ramena.

Klasifikacija iščašenja AC zgloba

Postoji 6 tipova iščašenja akromioklavikularnog zgloba u zavisnosti od stepena povrede:

• I tip – nema nestabilnosti u zglobu, istegnuće ligamenata,
• II tip – iščašenje uz rascep AC ligamenata, dok su CC ligamenti očuvani, ispod 25% povećana distanca u zglobu u odnosu na zdravu stranu,
• III tip – iščašenje, rascep i AC i CC ligamenata, 25–100% povećana distanca u zglobu u odnosu na zdarvu stranu,
• IV tip – ključna kost iščašena ka pozadi,
• V tip – iščašenje, rascep i AC i CC ligamenata, rascep trapezoidne fascije, preko 100% povećana distanca u zglobu u odnosu na zdravu stranu,
• VI tip – veoma redak tip, iščašenje ključne kosti na dole, ispod korakoidnog procesusa.

Iščašenje akromioklavikularnog zgloba može biti akutno, u prvih 6 nedelja nakon povređivanja, ili hronično, više od 6 nedelja nakon povređivanja.

Pravilno klasifikovanje stepena iščašenja AC zgloba značajno je za adekvatan odabir metode lečenja.

Lečenje iščašenja akromioklavikularnog zgloba

Lečenje može biti neoperativno i operativno.

Neoperativno lečenje

Neoperativno lečenje rezervisano je za tip I i tip II iščašenja i sastoji se u nošenju imobilizacije (mitele) radi rasterećenja mišića oko ramenog pojasa uz ranu mobilizaciju ruke. Fizikalna terapija je metoda izbora u ovim slučajevima, gde se očekuje da se pokreti u ramenu vrate nakon 6 nedelja, a nakon 12 nedelja pacijent vrati normalnim aktivnostima.

Dobar prognostički znak kod tipa III iščašenja je značajno smanjenje bolova i mogućnost korišćenja ruke u prve dve nedelje nakon povrede, gde se takođe preporučuje neoperativno lečenje. U slučaju da tegobe ne nestaju ili se pogoršavaju preoporučuje se hirurško lečenje. Komplikacije ovakvog načina lečenja su artroza akromioklavikularnog zgloba i hronična nestabilnost.

Operativno lečenje

Operativno lečenje iščašenja se sastoji u rekonstrukciji akromioklavikularnog zgloba, odnosno ligamenata i repoziciji ključne kosti u zglobu. U zavisnosti od toga da li se radi o akutnom ili hroničnom stanju zavisi i odabir operativne tehnike. Ono što je jako značajno u odabiru operativne tehnike jeste da se postigne stabilnost zgloba i u vertikalnoj i u horizontalnoj ravni.

Stabilizaciju akutnih slučajeva naši hirurzi rešavaju uz artroskopsku asistenciju, vršeći pritom anatomsku rekonstrukciju CC i AC ligamenata specijalnim končanim trakama koje na krajevima imaju metalne pločice i uz pomoć ankora.

Hronični slučajevi se uglavnom leče hirurškom intervencijom otvorenog tipa, uz pomoć tetivnih graftova ili uz pomoć ploča u obliku kuke (Weaver-Dunn operacija).